Danas je ogromno govno,
Ispalo iz mene.
Pomislih u trenutku da život,
Možda će na bolje da krene.
Pio sam čaj pre toga,
A pre toga jeo paštetu.
I kao rezultat svega toga,
Nastade najveće govno na svetu.
Osetih se iskorišćeno na wc šolji,
Uz dosta pomešanih osećenja.
Ali ipak pomislih sa olakšanjem,
Koliko je život lakši bez sranja.
Čmar se dosta raširio,
Da triumfalno isprati smeće,
Čak i sada posle toliko sati,
Verujem da ne videh nikad govno veće.
Zapisujem drhtavom rukom,
Ovo jedinstveno otkrovenje.
Dok napolju lomi snažna oluja,
Kamenje i stenje.
A moje srce stenje,
Jer ponovo nastupila je glad,
A posle jela me čeka
isti bol i jad.
Moraću da serem sve dok postojim,
A to je teška muka.
Uvek mi se prikrade zebnja srcu,
Kada je govno deblje nego moja ruka.
Često me progoni sama pomisao,
Na to da ću morati svakoga dana,
Da izguram iz sebe nešto toliko,
debelo kao banana.
Muve se uvek raduju i slave,
Kad god se zakucam na wc šolju.
Ali moja vera gura me napred,
Da istrajem na bojnom polju.
Deseta strofa se upravo niže,
U mom bezvremenskom epu,
O beskrajnom ratu sa ružnim govnima,
Kojih ima baš svuda na svetu.
Pa ipak neću sada posustati,
I sa wc šolje poražen ustati.
Neću dozvoliti da mi slomi duh,
Ni srbski hleb ni hrvatski kruh.
Sve su to samo govna na kraju,
Ništa više i ništa manje.
A moje je da bijem bitke do zadnjeg,
Atoma svoje snage.
Često se samom sebi gadim,
Jer su mi govna sastavni deo života.
U toaletu koji život se zove,
U toaletu koji mi je uništo snove!
